| Prija su naše žene, čim bi zaladilo, na noge nazuvale vunene bičve (uzgor sve do kolina), koje bi same isplele, a odozgor bi držale i šotanu, i kotul, i traveršu, ako bi šta radile. I ne bi nazeble, makar se znalo šparati i na drvima. A onda je u zadnju došla moda, da se više ne nosu vunene bičve do kolina, njaci šotane, nega da se odozdol, pa do ispod cica natežu ula-opke, da čovik izgubi voju za život. Nu, ka u zlatnu sridu, među tin običajima, umetnile su se ligambe, koje da služu da pridržavaju najlonke, šta ženskima dosežu do po gornjih dila nogu. Ma, prošla bi i ta moda s ligambama, da se s prvin filmovima, koje su naši odma poslin 1922-e gledali u Đove Fulgozija (kino Tesla), a poslin drugog rata u njegova sina Darija, nisu najraspuštenije glumice počele kaživati s ligambama, pa kako ih same poteke razbotunavaju i cilo vrime puštaju glumca šta ih gleda, isto skroz obučen ka i ovi u kinu, da se muči ki Isukrst. Pa su - da ih zadržu uza se - i jedne Šibenke počele na se mećati ligambe, ne bi li njijovin muževima život učinile ka da je na filmu. A onda, čejade tek kad ostari i skroz pobluni, svati da nije tribalo mećati, pa skidati te ligambe, nega da je i u najdumbjin godinama dosta da tilo odase odaleći i brige i dežgracije, pa da uživa šta oće i kolko oće.
| 
