|
Metnili bi in priko glave komoč i ormu, pa neka teglu i vuču ki marva
I jedni i drugi su se međuse razlikovali po boji dlake, po snagi i po imenima. Konji bi s kobilama imali dicu, koju su zvali ždribad, a magarci s kelama pulad. Ko god je ima puno polja, u kući je drža konja oli kobilu, a bilo je i kirijaša, koji su živili od toga šta bi svojin beštijama drugima vozili. Konje i kobile se uprezalo samo za najteže i najveće rađe, a za manje, svakidašnje, dosta je bilo naprtiti magarca oli kelu, mazgu i mazguna.
Ovo je ostalo od jednih kola od kara, koje su zaitnili ustranu, jerbo nikom više ne tribaju
Konje se više tetošilo, s njima se uvik lipo divanilo, a triba pravo reći: konji su znali slušati. Tuklo ih se škurjon samo na uzbrdicama, kakvi je bija put od Vanjskog prama gimnaziji, oli uz poštu, uz Građu i uz Eger. Na magarce se oduvik gledalo teke popriko, jerbo su znali biti na svoju ruku, pa in je tribalo i triput reći da štoko učinu, i matrakon ih po drobu, i rukon po glavi i guzici. Samo dica nisu vikala na magarce, niti in šta pritila, pa bi in, pogotovu pulići, puštali da ih jašu ki kauboji. Konjima se davalo i boju spizu, a magarcima lozu iz poja, stari kru i vodu. U poju bi se jedni i drugi jačali travama i družili s beštijama sa drugih poja. Oni koje nisu dospili uškopiti, nisu puno birali, pa se znalo dogoditi da konj s kojon magaricon dobije malu mazgu oli mazguna, koji su isto dobre, teretne beštije. Nisan čuja da je kojen magarcu to uspilo s kojon kobilon, jerbo bi se za dobaviti je prije triba uspeti na zidić, i sve to učiniti a da ga konj ne vidi. Kad bi bili i dobre i loše voje, veseli oli gladni i žedni, konji su rzali, a magarci revali. Samo, more reći ko šta oće, ali magarci su imali boje glasove od konja. Ma, ostali su sirotinja, pa su nan u dotu ostavili samo samar, po dvi kofe, bremu, prače, antrešelj, matrak i sić iz kojeg su pili vodu, dočin su od konja ostali i kar i đendinjera, i timun i vagir, i drkljica i stupci-palci, i lengeri i štrange, i žlajf i žmir, i komoč i oglav, i žvale i očalini, a i koja škurja.
 Tute bi, u ovoj štali, stali u škuron, kad ne bi imali posla oli noćon, kad bi upočivali. A ima jedno vrime da kroz ova vrata niti ko ulazi, niti izlazi, nego služu samo da se noćon po njima mrču svakakve fantažije, ko šta oće.
Današnji konji su se pribacili na šport, a magarci na turizam, pa to više nisu iste beštije. Neka su, zato, svin pokojnin šibenskin konjima i magarcima, i svin njijovin kobilama i kelama, i svin mazgunima i mazgama – naradili su se u svoje vrime, svitu, priko svake mire - laka zemlja i život vični.
| 
